Aleksandra JOKSIMOVIĆ 1 UDK: (73) Biblid ,58(2006) Vol. LVIII, br. 4, pp Izvorni naučni rad Oktobar 2006.

Transcription

1 Aleksandra JOKSIMOVIĆ 1 UDK: (73) Biblid ,58(2006) Vol. LVIII, br. 4, pp Izvorni naučni rad Oktobar SANKCIJE KAO SREDSTVO U SPOLJNOJ POLITICI SAD POSLE HLADNOG RATA ABSTRACT In searching for various opportunities to act in pursuing its foreign policy and endeavours to achieve a dominant role in the global processes USA has developed a broad range of instruments including a financial assistance as a way to be given support for its positions, intelligence activities, its public diplomacy, unilateral implementation of sanctions and even military interventions. The paper devotes special attention to one of these instruments sanctions, which USA implemented in the last decade of the 20th century more than ever before. The author explores the forms and mechanisms for implementation of sanctions, the impact and effects they produce on the countries they are directed against, but also on the third parties or the countries that have been involved in the process by concurrence of events, and finally on USA as the very initiator of imposing them. SAD u današnjem svetskom poretku predstavlja najmoćniju silu globalnog značaja. Ogromna ekonomska i tehnološka nadmoć daje SAD osnovu za dominantnu političku, vojnu i informacionu poziciju u međunarodnim odnosima. Takav položaj SAD pruža im široke mogućnosti iniciranja i sprovođenja različitih međunarodnih procesa, kao i nesrazmerno najvećeg uticaja na globalne procese i pojedinačna rešenja kriznih situacija i 1 Aleksandra Joksimović, Forum za međunarodne odnose, Beograd. 469

2 žarišta širom zemaljske kugle. Stoga proučavanje načina funkcionisanja njenog aparata, društvenog sistema vrednosti, interesa i prioriteta, motiva i ciljeva kao i metoda i sredstava u formulisanju i posebno sprovođenju spoljne politike ove, sada jedine supersile, predstavlja osnov za bolje predviđanje ne samo koraka SAD u spoljnoj politici, već i razumevanje sveukupnih savremenih međunarodnih odnosa. Sredstva koja SAD u sprovođenju spoljne politike koriste su sa stanovišta njihove političke, ekonomske i vojne nadmoći izuzetno snažna, mada ne uvek i podjednako uspešna. U traganju za različitim mogućnostima spoljnopolitičkog delovanja i nastojanja da ostvare dominantnu ulogu u globalnim procesima, SAD su razvile širok spektar mogućeg delovanja počev od pružanja finansijske pomoći kao načina za dobijanje podrške za svoja stanovišta, preko obaveštajne aktivnosti, javne diplomatije, sprovođenja unilateralnih sankcija, do vojne intervencije. Kroz ove instrumente, na različitom nivou, različitim sredstvima i sa različitim uspehom i posledicama, SAD pokušavaju da usmere i izvrše delimičan ili potpuni uticaj na unutrašnja zbivanja u određenoj zemlji, a najčešće kroz politiku štapa i šargarepe. U poslehladnoratovskom periodu, izmenom odnosa snaga na globalnom planu, otvorila se mogućnost za promenu načina primene različitih spoljnopolitičkih sredstava na međunarodnoj sceni. Sankcije, kao jedno od sredstava nametanja volje i interesa, svakako ne predstavljaju nikakvu novinu. Kao vrsta pritiska za postizanje cilja postojale su još od antičkih vremena, ali njihova primena doživela je procvat upravo u periodu posle hladnog rata. Sankcije kao spoljnopolitičko sredstvo su se usavršavale tokom poslednje dekade dvadesetog veka i doživljavale svoju sve širu primenu. U procesu uvođenja sankcija kao omiljene metode SAD su svakako prednjačile. Sankcije su sredstvo koje je u spoljnoj politici SAD tokom celog dvadesetog veka imalo široku primenu. Posezale su za sankcijama neuporedivo više od bilo kojeg drugog međunarodnog subjekta. Ali, u periodu pre hladnog rata sankcije SAD su gotovo isključivo bile unilateralne. SAD zasigurno nisu jedine koje sankcije koriste u sprovođenju spoljne politike, ali treba imati u vidu da od preko šezdeset slučajeva upotrebe sankcija u periodu od do godine više od dve trećine su inicirane i održavane zahvaljujući SAD. 2 2 Kegli, Čarls V. Jr., Vitkof, Judžin R. Svetska politika, trend i transformacija, Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka, Diplomatska akademija, Beograd 2004, str

3 SAD su uvele unilateralne ekonomske sankcije u više od 70 država: Meksiko, Gvatemala, Honduras, Kosta Rika, Panama, Kolumbija, Kuba, Haiti, Belize, Venezuela, Paragvaj, Kanada, Azerbeijdžan, Jermenija, Gruzija, Belorusija, Ukrajina, Moldavija, Rumunija, Jugoslavija, Italija, Tunis, Maroko, Alžir, Mauritanija, Gambija, Liberija/Nigerija, Demokratska Republika Kongo, Angola, Sirija, Liban, Jordan, Kuvajt, Libija, Egipat, Bahrein, Sudan, Irak, Iran, Katar, U. A. E., Saudijska Arabija, Oman, Jemen, Džibuti, Somalija, Uganda, Ruanda, Burundi, Tanzanija, Rusija, Kazahstan, Uzbekistan, Turkmenistan, Kirgistan, Tadžikistan, Afganistan, Pakistan, Indija, Bangladeš, Sri Lanka, Maldivi, Severna Koreja, Japan, Kina, Burma, Tajvan, Laos, Tajland, Vijetnam, Kambodža, Vanuatu, Indonezija. 3 Broj sankcija koje su SAD uvodile po dekadama: ; ; ; ; Interesi SAD u spoljnoj politici baziraju se uglavnom na održanju pozicije velesile i globalnoj implementaciji sopstvenog sistema vrednosti. Ciljevi upotrebe sankcija kao sredstva u spoljnoj politici SAD su, pre svega, širenje globalnog uticaja, širenje demokratije prema sopstvenim standardima, demonstracija sile i moći i promena ponašanja sankcionisane države u skladu sa uslovima postavljenim od strane SAD. Proces uvođenja sankcija od strane SAD odvija se u svojevrsnom trouglu čiju jednu stranu čine subjekti SAD koji o ovom procesu odlučuju i koji nisu uvek u saglasju, a drugu međunarodne organizacije i pojedinačni subjekti (članice) ovih organizacija (pre svega UN), koji nekada u procesu učestvuju aktivno, nekada pasivno, a nekada mu se i suprotstavljaju. Kao treći subjekt javljaju se, naravno, sankcionisane zemlje koje svojim činjenjem, odnosno nečinjenjem, pokušavaju da utiču na proces. Primena sankcija predstavlja živ proces koji se konstantno razvija i dobija nove elemente i aspekte. Postoji izuzetno veliki broj studija i radova koje su se bavile ovom temom sa različitih aspekata. Sankcije kao tema studija pojavljuju se još polovinom dvadesetog veka, ali njihovom učestalom primenom u praksi postaju tema od interesa za brojne istraživače. Gotovo da ne postoji knjiga iz oblasti međunarodnih odnosa koja ne tretira 3 USA Engage, US Unilateral economic sanctions as of March 2000, Internet, Institute for International Economics, quoted in Quinn, Robert P. A Users Guide to Economic Sanctions, Heritage Foundation, Washington D.C., 1997, Internet,

4 i ovu temu. Njihovim proučavanjem može se doći do novih saznanja o pravcu i daljem načinu razvijanja pojave. Istovremeno ne smemo zaboraviti da se pojava uglavnom izučava upravo u SAD, a neuporedivo manje u zemljama na koje su sankcije primenjivane, što predstavlja drugi ugao posmatranja. Spoljna politika SAD posle Drugog svetskog rata bila je usmerena na hladni rat, odnosno probleme bipolarnog sveta. Okončanjem hladnog rata otvoren je put apsolutne dominacije SAD na međunarodnoj političkoj sceni, ali i preformulacije američke spoljne politike. Klintonova administracija imala je pet prioritetnih oblasti spoljne politike: 1) savez sa prijateljima u Evropi, Aziji..., 2) izgradnja odnosa sa Rusijom i Kinom, 3) praćenje lokalnih konflikata, 4) briga o različitim oblicima globalnih pretnji (zaraze, terorizam, proliferacija) i 5) ekonomska integracija i širenje slobodnog tržišta. Pored ovih, prioritet Klintonovog prvog mandata bilo je i promovisanje demokratije. Antoni Lejk, savetnik za nacionalnu bezbednost u Klintonovoj administraciji izjavio je da naslednik doktrine blokade mora biti strategija proširenja svetske slobodne zajednice tržišnih demokratija. 5 Ideja o uvođenju sankcija u spoljnoj politici SAD vodi poreklo iz perioda posle Prvog svetskog rata, kada je tadašnji predsednik SAD Vudrou Vilson želeo da upotrebi sankcije kao diplomatsko sredstvo kako bi ubedio države da se pridruže Društvu naroda. On je godine izjavio: Nacija koja je bojkotovana je ona koja se predaje. Upotrebite ovo ekonomsko, tiho, miroljubivo, smrtonosno sredstvo i neće biti potrebe za silom. To ne izaziva gubitke van bojkotovane nacije, ali to proizvodi pritisak na naciju, kojem se, prema mom mišljenju, nijedna moderna nacija ne bi mogla odupreti. 6 Od preko 120 unilateralnih sankcija uvedenih od strane SAD od Prvog svetskog rata do danas, preko 60 ih je uvedeno u poslednjih 5 godina dvadesetog veka. Ako imamo u vidu činjenice da je kroz sistem UN, u kojem SAD igraju jednu od najznačajnijih, ako ne i presudnu, ulogu, do samo dva puta odlučeno o uvođenju sankcija, a da su sve ostale sankcije uvedene 5 Lake, Anthony, From Containment to Enlargement, Johns Hopkins University School of Advanced International Studies Washington, D.C., September 21, 1993, Internet, Woodrow, Wilson, quoted in Hufbauer, Gary Clyde, Schott Jeffrey J., and Elliot, Kimberly Ann, Economic Sanctions Reconsidered, 2d ed. 2 vols., Washington D.C., 1990, vol 1, p

5 posle godine, vidimo da su sankcije kao sredstvo u spoljnoj politici SAD, ali i multilateralnoj međunarodnoj politici, doživele svoj procvat u poslednjoj dekadi dvadesetog veka i da se ovaj period ne samo poklapa sa poslehladnoratovskim periodom, već možda upravo u razvoju unipolarnog sveta i globalizaciji treba tražiti neke od uzroka sve veće upotrebe sankcija kao spoljnopolitičkog sredstva. Sankcije kao sredstvo zamene za primenu vojne sile se nesumnjivo sve češće primenjuje. Upotreba bojkota umesto metaka postala je tokom devedesetih godina prošlog veka široko rasprostranjena. Do godine, polovina svetske populacije živela je u zemljama pogođenim sankcijama od strane SAD. 7 Tokom svog prvog mandata predsednik Bil Klinton uveo je nove ekonomske sankcije u 35 zemalja, što je činilo u tom trenutku 42% svetske populacije i 19% svetskog izvoza. 8 Šta je dovelo do ovakvog praska u korišćenju sankcija kao sredstva pritiska od strane SAD? Američka spoljna politika tokom celog niza decenija dvadesetog veka bila je fokusirana na borbu protiv komunizma. Svaka zemlja komunističkog režima doživljavana je kao neprijatelj, a glavni rival SAD na političkoj sceni je bio SSSR. Najvećom opasnošću po svetski mir i razvoj demokratije u SAD smatran je komunizam i njegovo širenje. U suzbijanju njegovog daljeg širenja ukupna spoljna politika SAD bazirala se na pridobijanju saveznika u ovoj borbi. Bipolarni svet bio je svet kontrasta, odmeravanja moći, međusobnog nadmudrivanja i testiranja protivnikovih limita. Njegovo nestajanje, koliko god je u SAD nesumnjivo izazvalo slavodobitna osećanja, istovremeno je ostavilo ogroman prazan prostor za redefinisanje nove spoljne politike u kojoj su SAD ostale usamljeni moćni igrač bez ograničenja. Istovremeno sa prestankom hladnog rata dešava se i proces globalizacije, kao nezaustavljiv proces međusobne zavisnosti, prožimanja i uticaja širom zemaljske kugle u ključnim oblastima ekonomije, kulture, informisanja. Globalizaciju, prema Kegliju i Vitkofu čine integrativne tendencije koje povezuju zemlje sveta u sve čvršće mreže ekonomske, političke i kulturne međuzavisnosti. 9 7 Harper s Magazine, February 1998, Internet, www. harpers.org, Robert P. Quinn, A Users Guide to Economic Sanctions, Heritage Foundation, Washington D.C., 1997, Internet, Kegli, Čarls V. Jr., Vitkof, Judžin R. Svetska politika, trend i transformacija, op. cit., str

6 U ovom procesu SAD zauzimaju vodeću ulogu, namećući se ne samo kroz političku i ekonomsku moć, već i kroz širenje američke kulture, pop muzike, načina života (poput fast food lanaca restorana), Microsofta, Interneta, globalnih medijskih mreža i dominantnog engleskog jezika. Uprkos ovakvoj snažnoj ekspanziji američkog uticaja, SAD ipak stiču i veliki broj neprijatelja. Mešajući se u mnoga društvena pitanja širom sveta, od međunarodnih do problema lokalnog karaktera i unutrašnjih problema pojedinačnih zemalja, SAD stiču brojne protivnike i gotovo direktno proporcijalno širenju američkog uticaja širi se i antiameričko raspoloženje. Ono nije usko vezano samo za države koje su pogođene različitim oblicima kaznene politike SAD, već i za one koje su joj po svojoj politici i zajedničkim interesima veoma bliske. 10 Poslehladnoratovski period doveo je do raspada SSSR-a, ali i do redefinisanja drugih granica na tlu Evrope. Postkomunistička društva suočila su se sa potrebom određivanja novog identiteta i pokazala kao plodno tle za širenje nacionalizma. Ovi procesi doveli su do brojnih sukoba, pre svega na tlu bivše Jugoslavije. Ako izuzmemo kraće periode kada su SAD prepuštale inicijativu svojim evropskim partnerima, u dužem periodu tokom sukoba američka politika bila je dominantna u dirigovanju rešenjima kriza. Ovakva aktivna uloga SAD u kriznim područjima bila je karakteristična za sve delove sveta, a ne samo za Balkan (Jugoistočnu Evropu). U kriznim žarištima SAD su intervenisale različitim sredstvima, uz varirajuću podršku partnera i međunarodne zajednice kao celine. U ovom procesu SAD su pokazale da u nametanju sopstvene volje gotovo nemaju limita. Pod različitim parolama i argumentacijama, SAD prilagođavaju sopstvenim interesima i međunarodno pravo i međunarodne institucije, urušavajući ih, oduzimajući im autoritet i dovodeći pod sumnju i samo njihovo postojanje. Ceo sistem UN, koji je na određenim pravilima počivao više od pet decenija, sistematski se urušavao delovanjem SAD u više slučajeva od bombardovanja SRJ od strane NATO-a do intervencije u Iraku koja je sistem ugrozila do granice obesmišljavanja Uzmimo kao primer događaj kada je otkazan dolazak državnog sekretara Kolina Pauela (Colin Powel) na Olimpijske igre u Atini godine zbog organizovanja masovnih antiameričkih demonstracija od strane grčkih građana. 11 Odluka o bombardovanju SRJ doneta je sa većim konsensusom pre svega među najrazvijenijim silama sveta i najbližim partnerima SAD, nego što je to bio slučaj sa Irakom. Intervencija u Iraku izazvala je potrese ne samo na nivou UN već i EU 474

7 11. septembar godine, dan kada je izvršen najveći teroristički akt u istoriji čovečanstva, ostavio je neizbrisive posledice ne samo na tlu SAD, već i cele međunarodne zajednice. Teroristi su tog dana pokazali svoju beskrupuloznost. SAD su prvi put postale ranjive, a, kao odgovor, SAD su objavile sveopšti rat globalnom terorizmu, ma šta se pod tim terminom podrazumevalo. Ukupna spoljna, ali dobrim delom i unutrašnja, politika preusmerena je ka ovom primarnom cilju. Sve metode su proglašene dozvoljenima i koriste se u punoj meri, svim raspoloživim sredstvima. U ovoj borbi još uvek je neizvesno i nemerljivo koliko su SAD doprinele svojoj bezbednosti, ali istovremeno je veoma jasno da se lista njihovih neprijatelja i dalje širi. Najsnažniji instrument spoljne politike SAD svakako predstavlja vojna intervencija. Sa izrazito visokim vojnim budžetom (daleko najvećim u odnosu na sve zemlje sveta) SAD učestvuje u svim mirovnim operacijama UN, interveniše u okviru međunarodnih organizacija (NATO bombardovanje SRJ 1999) ili samostalno, uz eventualnu podršku prijateljskih zemalja (Irak intervencija 2003). Razvijajući svoju vojnu moć, povećavajući vojni budžet i izdvajanja za nova istraživanja u oblasti sredstava i tehnologije ratovanja, SAD su danas u mogućnosti da intervenišu vojno u bilo kom delu sveta. Ovakve vrste intervencija zahtevaju ogromne finansijska sredstva, izazivaju brojne polemike, kako na domaćoj političkoj sceni, tako i među tradicionalnim saveznicima i prijateljima. O posledicama na zemlje u kojima se interveniše ne treba ni govoriti. Zato su u okvirima spoljne politike SAD pokušale da razviju čitavu paletu različitih instrumenata pomoću kojih bi mogle na različite načine da utiču na razvoj događaja ili da vrše pritisak na zemlje u kojima su iz različitih razloga ugrožena ljudska prava, bezbednost ili neka od drugih vrednosti koje se nalaze na vrhu prioriteta u SAD. Cilj ovakvih instrumenata je različit od prevencije do upozorenja ciljnoj zemlji da se SAD ne slažu sa njihovom politikom i da u sledećim koracima mere na različite načine mogu biti i pooštrene. Razvijanjem ovakvih instrumenata napravljena je paleta različitih koraka i mera između diplomatskih i vojnih, kao jedinih koje su efektivno napravivši u njoj ozbiljne podele i konflikte koji su ostavili duboke posledice po njeno jedinstveno funkcionisanje ali i teško zaceljive rane u odnosima SAD sa zemljama EU pojedinačno. 475

8 postojale u prošlosti. Na taj način primireni su i mnogi protivnici vojne intervencije, jer njihovi argumenti slabe pred pokušajima nenasilnih mera, u slučaju čijeg neuspeha SAD smatraju da imaju legitimno pravo i obavezu da intervenišu i vojno. Instrumenti na koje se SAD oslanjaju u sprovođenju spoljne politike su obaveštajne aktivnosti, finansijska pomoć, sankcije i javna diplomatija. Prema Zakonu o autorizaciji obaveštajnih aktivnosti donetom godine 12 koji je predstavljao dopunu Zakonu o nacionalnoj bezbednosti 13 iz godine tajne operacije su one kojima SAD utiču na političke, ekonomske ili vojne uslove van svojih granica, sa namerom da uloga SAD ne bude očigledna ili priznata javno. Uloga obaveštajne aktivnosti menjala se kroz period hladnog rata, tokom kojeg su ove službe bile izuzetno aktivne, i post-hladnoratovskom periodu, u kojem su u jednom kratkom periodu izgubile na ključnom značaju. U borbi protiv terorizma, obaveštajne aktivnosti i službe ponovo dobijaju na svom punom značaju i intenzivno se radi na njihovom restrukturiranju radi efikasnijeg delovanja. Finansijska pomoć je sledeći instrument u rukama američke spoljne politike koji pomaže širenju globalnog uticaja bez vojne intervencije. Tokom prethodnog veka ova vrsta pomoći menjala je svoje oblike i namene. U periodu hladnog rata doprinosila je američkoj bezbednosti kroz podršku prijateljskim državama i tržištima, a u cilju ograničavanja komunističkog uticaja. Tokom poslednje dekade dvadesetog veka, finansijska pomoć prošla je kroz period široke debate, oštrih kritika i redefinisanja i danas je prilagođena problemima dvadeset prvog veka, izbegavajući konfliktne tačke i dajući prvenstvo ekonomskoj u odnosu na vojnu pomoć. Današnja ekonomska pomoć SAD usmerena je na globalne probleme (kao što su ekologija, migracije, humanitarne katastrofe), transnacionalne probleme (kao što su epidemije zaraznih bolesti), mirotvorne misije u civilnim konfliktima. Posle 11. septembra borba protiv terorizma i pomoć članicama antiterorističke koalicije postala je prioritet. Značajan udeo u pomoći drugim zemljama, pored ekonomske, svakako ima i vojna. Tokom različitih perioda vojna pomoć je menjala svoje 12 Intelligence Authorization Act P.L , 1991, Internet, crs/intel/m pdf#search= Intelligence%20Authorization%20Act%2C%20F Y%201991%20%20P.L.10288, National Security Act of 1947, Internet, 06.pdf#search= Intelligence%20Authorization%20Act%2C%20FY%201991%20 %20P.L.10288,

9 korisnike u zavisnosti od trenutnih odnosa snaga i ciljeva američke spoljne pomoći, ali, bez svake sumnje, SAD su vodeće u dodeli vojne pomoći u svetu. Javna diplomatija predstavlja jednostavnije ime za propagandu, koju SAD koriste višestruko, uspostavljanjem posebnih sredstava javnog informisanja, promovisanjem svoje kulture i vrednosti. U ovo spada i razmena đaka i studenata, kao i posebni programi upoznavanja sa sistemom funkcionisanja i rada američke administracije ili nekih drugih segmenata društva. Kao što smo već konstatovali, iako sve zemlje imaju određenu mogućnost sprovođenja sankcija, ne čudi što su upravo SAD te koje prednjače. Prilikom uvođenja sankcija, pored označavanja cilja koji se sankcijama želi postići, vodi se računa i da se sankcije usmere na one pojedince, grupe ljudi, ili, pak, organizacije i vlade, koje, po oceni SAD, krše norme međunarodnog ponašanja i koje promenom svog ponašanja direktno mogu uticati na postizanje cilja zacrtanog uvođenjem sankcija. Tako su sankcije formalno ciljno usmerene, kako bi pogodile samo manju grupu ljudi i bile efikasnije. Nažalost, uprkos ovakvoj usmerenosti, sankcije u praksi pogađaju sve slojeve društva. Čak, slobodno možemo reći, mnogo više pogađaju široku populaciju nego targetirane pojedince. Za razliku od, recimo, UN, koje sankcije uvode isključivo u slučaju ugrožavanja mira ili opasnosti po mir, SAD se, kroz široko razvijenu domaću legislativu i veliki broj mera na raspolaganju, relativno lako odlučuju da primene sankcije kao sredstvo. Prema nekim autorima, sankcije su postale glavno sredstvo pritiska u spoljnoj politici SAD. Vlada SAD može izabrati da uvede ekonomske sankcije zbog: osude određenih postupaka, kao što su vojna agresija, kršenje ljudskih prava, militarizacija koja destabilizuje određenu zemlju, njene susede ili čitav region, proliferacija oružja za masovno uništavanje, političkog, ekonomskog ili vojnog zastrašivanja, terorizam, trgovina drogom ili sprovođenje ekstremne nacionalne politike protivne bazičnim interesima i vrednostima na kojima počivaju SAD (aparthejd, komunizam); kažnjavanja angažovanih u spornom ponašanju i sprečavanje njegovog ponavljanja; otežavanja, poskupljenja i produžavanja rokova za angažovanje u nepoželjnom, osuđenom ponašanju; 477

10 478 MP 4, 2006 Sankcije kao sredstvo u spoljnoj politici SAD blokiranje bujice ekonomske pomoći koja može biti korišćena od strane ciljnog entiteta protiv SAD ili njenih interesa; obeshrabrivanja drugih da učestvuju u osuđenom ponašanju; izolovanja ciljne zemlje ili kompanije ili individue; promene osuđenog ponašanja i pritiska radi promene lidera ili vlade ciljane zemlje. Radi uspešnog sprovođenja sankcija, odnosno postizanja ciljeva, SAD sprovodi različite mere: Finansijska pomoć, kompletna ili samo neki od programa, može biti zaustavljena, suspendovana, ograničena, uslovljena ili zabranjena. Pojedinačnim institucijama i organizacijama koje deluju u ciljnoj zemlji finansijska pomoć može biti smanjena. Na isti način može biti uskraćena prodaja i transfer oružja, vojna pomoć, međunarodna vojna obuka i edukacija. Finansijske transakcije i u javnom i u privatnom sektoru mogu biti ograničene; sredstva pod jurisdikcijom SAD mogu biti zaplenjena ili zamrznuta ili finansijske transakcije mogu biti ograničene ili zabranjene, kao i kretanje pojedincima ili grupama. Uvoz ili izvoz nekih ili svih proizvoda može biti smanjen poništavanjem dozvola, prekidanjem ugovora ili ograničavanjem vezanih transakcija. Ugovori na nivou vlade mogu biti otkazani ili negirani. U međunarodnim finansijskim institucijama SAD mogu glasati uzdržano ili protiv kredita, zajmova ili donacija. Trgovinski sporazumi mogu biti ukinuti, uslovljeni ili neobnovljeni. Povlašćeni trgovinski status može biti suspendovan, povučen ili uslovljen. Trgovinske ili uvozne kvote za posebne proizvode mogu biti smanjene ili u potpunosti eliminisane. Poreska politika SAD može biti prilagođena obeshrabrivanju trgovine sa sankcionisanom državom. Odobravanje investicija kroz OPIC, TDA ili EXIM banku može biti obustavljeno. Avio i pomorski pristup SAD može biti onemogućen. Vize za ulazak u SAD mogu biti osporene pojedincima, kao što se i pasoši SAD mogu učiniti nevažećim za prolazak kroz sankcionisanu državu.

11 Pojedine aktivnosti u vezi sa sankcionisanim ponašanjem otvaraju mogućnost novčanog ili zatvorskog kažnjavanja individua. Dodatno, sankcije mogu biti primenjene protiv onih pojedinaca, poslova ili država koje nastavljaju da trguju ili podržavaju ciljane pojedince, poslove ili države. Uslovi za ukidanje sankcija, ukoliko se radi o zakonskom aktu, su u okviru tog zakona i formulisani. Naravno, ukoliko dođe do promene u politici, standardi mogu postati manje jasni. Kini, na primer, kao netržišnoj ekonomiji, uskraćen je status najpovlašćenije nacije na osnovu zakona koji su se odnosili na trgovinu, netržišnu ekonomiju i emigraciju. Godišnja debata o obnovi statusa najpovlašćenije nacije (odnosno normalnih trgovinskih odnosa, kako se danas zove) teško da je imala veze sa pitanjem emigracije kineske populacije. Dugoročnom primenom sankcija drugi problemi mogu iskrsnuti i narasti i produžiti trajanje sankcija kroz potpuno različito uslovljavanje. Zahtevi posle promene u ponašanju mogu biti redefinisani tokom vremena, a i multilateralna ili domaća podrška primeni sankcija može biti uskraćena. U nekim slučajevima, sankcije se uvode sa nejasnim ciljem koji se stalno menja ili je, naprosto, nedostižan. U takvim slučajevima, ukoliko se sankcije ukinu, ili se od njih odustane, ovo može biti efektan signal prijateljske promene politike i, ukoliko bi se desilo da određena zemlja nije kažnjena zbog svoje neprihvatljive politike, svaki sledeći pokušaj postizanja cilja uvođenjem sankcija mogao bi biti kompromitovan. Upravo primer SR Jugoslavije pokazuje da se tokom niza godina, koliko su se sankcije primenjivale, politika uslovljavanja konstantno menjala, u zavisnosti od tekućih događaja, zbog nedovoljno jasno definisane politike, pa je često izazivala konfuziju i među saveznicima, a i u samoj Jugoslaviji. 14 Ovakvi događaji bili su u direktnoj suprotnosti sa ciljevima onih koji su sankcije uveli SAD, UN, EU. Ostaje dilema da li su miltilateralne sankcije poželjnije i uspešnije od unilateralnih? Stoji opšteprihvaćeno mišljenje da sankcije uvedene od svih ili većine trgovinskih partnera (kroz UN ili neku drugu multilateralnu organizaciju) imaju neuporedivo više šansi za uspeh nego unilateralne restrikcije ili zabrane. Istovremeno treba imati u vidu da je neuporedivo teže doći do opšteprihvaćenog konsenzusa oko osude ponašanja jedne zemlje, te 14 Naravno, ovo je ostavilo širok prostor za manipulaciju pre svega na domaćoj, jugoslovenskoj političkoj sceni i neretko služilo tadašnjem režimu za direktnu propagandu. 479

12 se stoga multilateralne sankcije uvode mnogo ređe. Opsežne multilateralne sankcije su još i ređe. Neuspešni pokušaji da se ujednači međunarodni stav oko osude politike jedne zemlje, može, u krajnjem, rezultirati posrednom podrškom njenoj politici i osudom onog koji na sankcijama insistira (na primer, Generalna skupština Ujedinjenih nacija svake godine osudi SAD zbog unilateralnih sankcija uvedenih Kubi). Zakonodavstvo SAD u vezi sa sankcijama je izuzetno opsežno i obuhvata različite oblasti i područja koja su pod sankcijama. Pored zakona koji se odnose na određenu zemlju, postoje zakoni koji se odnose na određena pitanja, odnosno probleme sa kojima se suočava spoljna politika SAD. Sankcije se u tom slučaju primenjuju na sve zemlje koje potpadaju pod kršenje normi propisanih tim zakonom. Istovremeno, velik broj restrikcija može se pronaći u Zakonu o dodeli strane pomoći, 15 proširenog nastavkom ovog akta 16 (Javni zakon ). Ovakav zakon, kojim se reguliše dodela pomoći, donosi se iznova svake fiskalne godine (ili, ukoliko se zakon ne donese u neophodnom roku, rezolucijom se može produžiti trajanje prethodnog zakona). Sankcije mogu zabraniti ili ograničiti ceo niz ekonomskih, ili nekih drugih odnosa i one nisu jednostavno primenjive. Svake sankcije imaju svoje specifičnosti, kao sto je dužina trajanja, ozbiljnost, opsežnost ili selektivnost. Svaki deo zakona ima sopstvene termine za iniciranje primene, kao i izveštavanje, olakšavanje ili otežavanje, odustajanje od ili okončanje sankcija. Neke sankcije su mandatorne, druge obezbeđuju diskreciono pravo predsedniku SAD, ili onome koga on delegira, da odlučuje o njihovoj primeni. Skoro svaki zakon sadrži u sebi pravo izuzeća, koje predsedniku SAD omogućava da ne primeni sankcije čak i ako situacija to zahteva. Samo nekoliko zakona precizno objašnjava kakve korake može Kongres preduzeti u trenutku kada se sa izvršnom vlašću nađe u nesaglasju u vezi sa primenom, odustajanjem ili prekidom sankcija. Imajući u vidu nesavršenost sankcija kao primenjene metode u spoljnoj politici SAD, Kongres je, pored donošenja zakona o uvođenju 15 Foreign Operations, Export Financing, and Related Programs Appropriations, Fiscal year 1997, H.R. 3230, May TH Congress, 2nd session, Internet, F Y% H. J. Res. 94/Public Law Sept. 30, 1997, Internet, gov/federal-register/laws/past/105-first-session.txt,

13 sankcija, često vodio rasprave i o reformi procesa sankcionisanja. Krajem dvadesetog veka senatori Lugar-Kerrey-Hagel i kongresmeni Crane-Dooley- Manzullo 17 sponzorisali su Zakon o reformi politike sankcionisanja. Ovim projektom ukazivali su uglavnom na potrebu za promišljenijim i disciplinovanijim pristupom SAD politici sankcionisanja. Primarni ciljevi predloženih zakonskih rešenja zahtevali su bolju obaveštenost i Kongresa i Administracije koja bi prethodila donošenju odluke. Zakonski projekti su, takođe, predviđali pravo izuzeća predsedniku, obezbeđivali nepovredivost ugovora i izuzeće izvoza hrane i lekova iz svih sankcija SAD. Na ovaj način SAD bi izbegle opasnost od humanitarnih katastrofa izazvanih sankcijama, zbog kojih su i pretrpeli najveći broj kritika na račun negativnih posledica u primeni politike sankcija. Debate o sankcijama ni do danas nisu završene i nisu vođene samo u Kongresu, već i mnogo šire, u javnosti, i kao projekti brojnih nevladinih organizacija čiji zadatak je da svojim istraživanjima daju šire smernice i okvir spoljnoj politici SAD. Bez obzira da li daju rezultate ili ne, američki lobiji na različite načine podržavaju zakonske projekte uvođenja sankcija. Reakcija opozicije izostaje u strahu da će biti prepoznata kao gramziva ili anti-patriotska. 18 Senator Arlen Specter i kongresmen Frank Wolf, obojica republikanci, predložili su Zakon o slobodi od religijskog progona. 19 Ovim putem Hrišćanska zajednica promovisala je zakon kojim bi automatski bila uskraćena pomoć i uveden embargo zemljama koje dozvoljavaju progon na verskoj osnovi. Uprkos Klintonovom protivljenju (zbog mogućnosti negativnog uticaja na odnose sa Kinom), ovaj zakon je usvojen u predstavničkom domu sa 375 glasova za i 41 protiv. U to vreme, Kongres vođen prodornim republikancima, video je u sankcijama mogućnost zaoštravanja Klintonove spoljne politike. Marc 17 The Sanctions Policy Reform Act (S. 270), Internet, press_releases/2005/ %20sra%20lugar%20intro.html, Čak i crkva se uključila u debatu o sankcijama. Papa Jovan Pavle II osudio je sankcije SAD protiv Kube tokom svoje posete ostrvu u januaru Time se svrstao na jednu od strana u debati dugoj četiri dekade: da li Vašington treba slepo da se drži mera protiv Fidela Kastra uprkos činjenici da time samo produbljuje bedu i siromaštvo običnih Kubanaca? 19 Freedom from Religious Persecution Act of 1997 (S. 772 i H.R. 1685), Internet,

14 Thiessen, portparol Odbora za spoljnopolitičke odnose Senata, čiji je predsedavajući u to vreme bio republikanac Jesse Helms, izjavio je 1998: Sve ove sankcije su zapravo glasanje o nepoverenju Administraciji, koja nije u stanju da ispuni ciljeve bilo kojim drugim sredstvom. 20 Pored Kongresa i Administracije, kao nosilaca spoljne politike SAD, sankcijama i debatom o njenim dostignućima, gubicima i mogućnostima reforme, bavili su se brojne nevladine organizacije. Istraživači Instituta za međunarodnu ekonomiju (Institute for International Economics), neprofitne, vanstranačke institucije iz Vašingtona, autori su mnogih studija o posledicama sankcija po američku ekonomiju, ali i učesnici u raspravama o reformi sankcija. Na Simpozijumu o reformi sankcija, održanom u februaru 2000, istraživači ovog instituta zagovarali su novu politiku sprovođenja sankcija. Po njima, uspešnost sankcija u mnogome zavisi od toga koliko se vodi računa o njihovom humanitarnom aspektu. 21 Uprkos činjenici da sve sankcije posle devedesetih izuzimaju trgovinu humanitarnim dobrima, one, bez sumnje, pogađaju najugroženije odnosno najsiromašnije delove društva. Zato ova grupa autora predlaže promenu politike i koncentrisanje sankcija na ciljane sankcije odnosno pametne sankcije, koje bi pogađale samo lidere, političku elitu i delove društva koji su odgovorni za osporavanu politiku, istovremeno smanjujući kolateralnu štetu u odnosu na celu populaciju i treće zemlje. Rastući akcenat na individualizaciji krivice, učinio je koncept ciljanih, pametnih sankcija još privlačnijim. Za razliku od selektivnih sankcija, koje uključuju restrikcije određenih proizvoda ili finansijskih tokova, ciljane su orijentisane na određene grupe ili pojedince. Pod ovakvim merama podrazumevaju se embargo na oružje, zabranu putovanja i zamrzavanje sredstava. Proizvod sankcija nisu samo političke posledice, već niz nusproizvoda, uglavnom negativnih, koji pogađaju obe strane i inicijatore i žrtve sankcija. Posledice veoma često trpi i neka treća strana, koja u procesu ni na koji način i ne učestvuje. 20 Thiessen, Marc, quoted in Omestad, Thomas, Addicted to sanctions, U.S. News & World Report, 15 June 1998, Internet, usnews.html, Gary Hufbauer, Barbara Oegg, Targeted sanctions: A policy Alternative, Institute for International Economics, Washington D.C. 2000, Internet, publications/papers/paper.cfm?researchid=371,

15 U procesu uvođenja i sprovođenja sankcija SAD konstantno trpe štetu, pre svega ekonomsku. O tome je objavljen veliki broj studija, uglavnom od strane istraživača Instituta za međunarodnu ekonomiju. Prema podacima ovog Instituta, samo u unilateralne sankcije koštale su SAD između 15 i 19 milijardi dolara i čak do radnih mesta. 22 Direktori velikih američkih kompanija se žale da na ovakav način američki dobavljači dobijaju reputaciju nepouzdanih, i da se negativne posledice ovakve reputacije mogu dugoročno odraziti na američku privredu i ekonomiju. Tržište turbina u Evropi, koje je deoničarski držao i General Electrics, nikada nije povraćeno posle neuspešnog pokušaja Reganove administracije da zaustavi izgradnju sovjetskog gasovoda ka Zapadnoj Evropi. Upotreba sankcija kao oružja spoljne politike nanela je štetu ekonomskim interesima SAD bez značajnog unapređenja nacionalne bezbednosti, kao primarnog aktuelnog interesa SAD. Institut Kejto (Cato), Vašingtonski think thank blizak konzervativnim krugovima, u svom priručniku za Kongres oštro kritikuje politiku primene sankcija, konstatujući da je ekspanzija primene sankcija devedesetih istovremeno vodila i opadanju njihove efikasnosti. 23 Prema njima, od Kube preko Irana do Burme, sankcije nisu uspele da postignu svoj cilj promene ponašanja ili prirode režima ciljanih zemalja i kongresu se predlažu mere za promenu politike sankcionisanja. Svake sankcije, ma koliko bile, politički posmatrano, uspešne, uvek imaju svoju tamnu stranu. Sankcije uvedene Iraku od strane UN posle agresije na Kuvajt izazvale su zdravstvenu i humanitarnu katastrofu. Prema proceni UN, blizu milion iračke dece bilo je pogođeno posledicama sankcije, odnosno bilo je gladno. Mortalitet kod dece, kao i bolesti čije poreklo je vodilo, između ostalog, i od zagađenih izvora vode, dramatično su porasli. Procene su da je oko ljudi možda umrlo kao posledica sankcija uvedenih od strane UN. 24 Doduše, odgovornost za humanitarnu 22 Gery Clyde Hufbauer, Kimberly Ann Eliot, Tess Cyrus, Elizabeth Winston: US economic sanctions: Their impact on Trade, Jobs and Wages, Institute for International Economics 23 Lukas, Aaron, Griswold, Daniel T., Trade sanctions, Cato Handbook for Congress Policy Recommendations for 106th Congress, Cato Institute, Washington D.C., 1999, pp Internet, Ibid. 483

16 katastrofu delio je i Sadam Husein. Naime, UN su mu tada pružile mogućnost da određenu količinu nafte proda za humanitarne potrebe, ali je on sa takvom odlukom odugovlačio i dodatno ugrozio mnoge živote. No, bez obzira na podelu odgovornosti, stoji činjenica da posledice sankcija mogu biti i gubici ljudskih života. Drastičnu kvalifikaciju dali su Džon Mjuler i Karl Mjuler, poznati politikolozi, zaključivši da su ekonomske sankcije možda doprinele većem broju umrlih u poslehladnoratovskom periodu nego sva oružja za masovno uništenje kroz celu istoriju. 25 Postoji opšteprihvaćeno mišljenje da sankcije uvedene od svih ili većine trgovinskih partnera (kroz UN ili neku drugu multilateralnu organizaciju) imaju neuporedivo više šansi za uspeh nego unilateralne restrikcije ili zabrane. Istovremeno navodi da je neuporedivo teže doći do opšteprihvaćenog konsenzusa oko osude ponašanja jedne zemlje, te se stoga multilateralne sankcije uvode mnogo ređe. Opsežne multilateralne sankcije su još i ređe. Neuspešni pokušaji da se ujednači međunarodni stav oko osude politike jedne zemlje, može, u krajnjem, rezultirati posrednom podrškom politici zemlje protiv kojih su potencijalno usmerene i osudom onog koji na sankcijama insistira. Nepodeljeno je mišljenje da sankcije mnogo više pogađaju nedužne žrtve, odnosno populaciju, nego političku elitu kojoj su namenjene. Brojni primeri pokazuju da primenom sankcija aktuelni režimi ne samo da nisu bili poljuljani, već su i učvršćeni. Ovo se naročito odnosi na autoritarne režime kao što je bio režim Slobodana Miloševića, Sadama Huseina, Moamera Gadafija. Ovakve političke elite u ovakvom okruženju i pod ovakvim pritiskom u stanju su ne samo da ekonomski prežive već i da se nekontrolisano bogate. Istovremeno izolacija otvara prostor za razvijanje nacionalizma i ksenofobije kao negativnih procesa koji i ovako tešku situaciju dodatno usložnjavaju i stvaraju nove, još opasnije tenzije. Izolacija autoritarnih režima pogoduje im da nesmetano pojačaju kršenje ljudskih prava i gušenje opozicionih snaga u okvirima sopstvene države. Jednom izopšteni iz međunarodnih organizacija više ne osećaju nikakvu obavezu ni da se osvrnu na međunarodne norme i pravila ponašanja. Pod okriljem izolacije imaju otvorenu mogućnost da za sve nevolje u kojima se država našla optužuje spoljne faktore izuzimajući sebe iz svake odgovornosti. Izolacija im daje prostora i da pozivaju na jedinstvo nacije pod pretnjom 25 John Mueller and Karl Mueller, Sanctions of Mass Destruction, Foreign Affairs, May-June 1999, pp

17 stranih sila. Što je država manje demokratična, to je kazna manje pravedna, obzirom da ne postoji mogućnost da većina utiče na postupke vlade. 26 Pored ovih nedostataka Kegli i Vitkof navode i da mnoge vlade uprkos javnoj podršci sankcijama obično u tajnosti pomažu sankcionisanoj zemlji. Istovremeno, oni sankcije nazivaju vrstom trgovinskog protekcionizma, 27 što se kosi sa liberalnom slobodnom trgovinom i sticanjem profita kao nekim od važnih, bazičnih vrednosti za koje se SAD zalazu. Konačno, zemlji koja uvodi sankcije pada kredibilitet i ozbiljno joj se ugrožava imidž, kako u sankcionisanoj zemlji tako i na širem međunarodnom planu. Politika implementacije sankcija koja se odnosi na treće zemlje koje trguju sa sankcionisanim zemljama, nanela je SAD višestruku štetu, pre svega na političkom planu. Dva najočiglednija primera ovih sankcija su Zakon o sankcijama Iranu i Libiji 28 i Zakon o Kubanskoj slobodi i demokratskoj solidarnosti (poznatiji kao Helms-Burtonov zakon), 29 oba usvojena u Kongresu Oba zakonska projekta imala su cilj da kazne sve strane kompanije koje trguju ili investiraju u navedenim zemljama. Ovi projekti ne samo da nisu dali rezultate u sankcionisanim zemljama, nego su izazvali burne negativne reakcije među poslovnim i političkim liderima u Kanadi i Zapadnoj Evropi. Politika koja je imala cilj da primora američke saveznike da podrže sankcije protiv zajedničkog protivnika, postigla je suprotan efekat. Udaljila je SAD od svojih partnera i učvrstila ih u odluci da nastave svoje ekonomske veze sa sankcionisanim zemljama. Bez obzira da li sankcije uspevaju da ispune svoj primarni cilj ili ne, često imaju i neželjene ili neočekivane posledice. Sankcije prema Jugoslaviji, na primer, teško su pogodile njene susedne zemlje i privrede koje su sa Jugoslavijom bile višestruko povezane. 26 Milica Delević, Economic Sanctions as a Foreign Policy Tool: The Case of Yugoslavia, International Journal of Peace Studies, January 1998, vol. 3, number 1, p. 81, Internet, 27 Kegli, Čarls V. Jr., Vitkof, Judžin R. Svetska politika, trend i transformacija, op. cit., str Iran and Libya Sanctions Act of 1996, H.R. 3107, Internet, irp/congress/1996_cr/h960618b.htm, Cuban Liberty and Democratic Solidarity (Libertad) Act of 1996, Public Law: (03/12/96), Internet, documents/helmsburton.html,

18 Zaključak studije koju je objavio CSIS 30 (Centar za strateške i međunarodne studije) iz Vašingtona je da konstantna angažovanost SAD u sankcionisanim zemljama, uz upotrebu mnogobrojnih političkih i ekonomskih instrumenata koji su joj na raspolaganju, bolje služi nacionalnom interesu nego strategija izolacije. Pod angažovanošću se u ovom slučaju podrazumeva niz akcija koji uključuje ceo spektar vladinih i nevladinih interakcija između SAD i ciljane zemlje, što ne isključuje i upotrebu ciljanih sankcija. Ovakav usporeni angažman svakako je manje spektakularan od ozbiljnih mera sankcija, ali je istovremeno uvek mnogo uspešniji. U sprovođenju spoljne politike, (najčešće nazivane politika sa pozicija sile i moći) SAD se ne ustežu u primeni različitih metoda i sredstava kojima druge subjekte usmeravaju ili čak, primenom različitih sredstava pritiska, primoravaju na ponašanje koje je u skladu sa njihovim (američkim) interesima. Ovakve vrste intervencija nisu pošteđene ni zemlje sa kojima SAD imaju tradicionalno dobre odnose, ukoliko im se suprotstave u sprovođenju politike prema trećem subjektu. Postoji opšteprihvaćeno mišljenje da sankcije uvedene od svih ili većine trgovinskih partnera (kroz UN ili neku drugu multilateralnu organizaciju) imaju neuporedivo više šansi za uspeh nego unilateralne restrikcije ili zabrane. Istovremeno stoji da je neuporedivo teže doći do opšteprihvaćenog konsenzusa oko osude ponašanja jedne zemlje, te se stoga multilateralne sankcije uvode mnogo ređe. Opsežne multilateralne sankcije su još i ređe. Neuspešni pokušaji da se ujednači međunarodni stav oko osude politike jedne zemlje, može, u krajnjem, rezultirati posrednom podrškom politici zemlje protiv kojih su potencijalno usmerene i osudom onog koji na sankcijama insistira. Efekti sankcija mogu se posmatrati i iz ugla efikasnosti, odnosno mogućnost postizanja krajnjeg cilja, tj. promene ponašanja sankcionisane zemlje u skladu sa zahtevima SAD. Sankcije kao sredstvo imaju i svoje povratno dejstvo, pa se nameće pitanje koliko i na koji način sankcije utiču na SAD i u kojim društvenim sferama. Efekti se mogu posmatrati i kroz posledice koje sankcije ostavljaju na treće države koje u procesu učestvuju samo na posredan način. Konačno, postavlja se pitanje na koje ovaj rad ne pledira da pruži odgovor, jer ono samo po sebi zahteva posebno istraživanje, 30 Johnston, Douglas, Weintraub, Sidney, Altering US sanctions Policy, CSIS, Washington, 1999, Executive summary. 486

19 a to je: koliko sankcije kao sredstvo doprinose ili odmažu nacionalnoj bezbednosti SAD? Tema sankcija i njihove primene sama po sebi je kontraverzna zbog svojih ciljeva, metoda i efekata, ali i dalje ostaje jedno od ključnih sredstava pritiska SAD na druge međunarodne subjekte, unilateralno ili multilateralno, ponekad i kao preventiva i upozorenje pre pribegavanja drastičnijh metoda, kao što je primena vojne sile. Iako multilateralne sankcije imaju neuporedivo snažniji efekat, SAD kao globalni hegemon primenjuju sankcije i kao unilateralno sredstvo spoljne politike. A i najčešći uzrok kršenja multilateralnih sankcija leži ne samo u ekonomskim i političkim interesima već upravo u protivljenju hegemonističkoj politici SAD. Broj onih koji politiku sankcionisanja osuđuju i podržavaju na domaćoj (SAD) političkoj sceni je izbalansiran, ali sve su češće analize i studije koje daju prednost većem angažovanju nego izolaciji zemlje čija je politika osuđena. U prilog ovim predlozima ide i argumentacija da se angažovanošću može izvršiti neuporedivo veći uticaj nego izolacijom. Uprkos kritikama i evidentnim negativnim posledicama, ne treba očekivati da će SAD od politike kažnjavanja odustati. Sankcije u spoljnoj politici SAD nisu samo sredstvo protiv jedne zemlje, one su ozbiljna pretnja i upozorenje o mogućim posledicama za svakog ko se usprotivi ustanovljenim vrednostima i interesima SAD. LITERATURA 1. Delević, Milica, Economic Sanctions as a Foreign Policy Tool: The Case of Yugoslavia, International Journal of Peace Studies, January 1998, vol. 3, number 1, p. 81, Internet, ijps/vol3_1/delevic.htm 2. Foreign Operations, Export Financing, and Related Programs Appropriations, Fiscal year 1997, H. R. 3230, may TH Congress, 2nd session, Internet, reports/104thcongress/hr3230h.pdf#search= FY%201997, Freedom from Religious Persecution Act of 1997 (S. 772 i H.R. 1685), Internet, Hufbauer, Gary, Oegg, Barbara, Targeted sanctions: A policy Alternative, Institute for International Economics, Washington D.C. 487

20 488 MP 4, 2006 Sankcije kao sredstvo u spoljnoj politici SAD 2000, Internet, ResearchID=371, Hufbauer, Gery Clyde, Eliot, Kimberly Ann, Cyrus, Tess, Winston Elizabeth, US economic sanctions: Their impact on Trade, Jobs and Wages, Institute for International Economics, Washington D.C., april 1997, Internet, ID= Harper s Magazine, February 1998, Internet www. harpers.org, H.J. Res. 94/Public Law Sept. 30, 1997, Internet, archives.gov/federal-register/laws/past/105-first-session.txt, Intelligence Authorization Act P.L , 1991, Internet, fas.org/sgp/crs/intel/m pdf#search= Intelligence%20Authorizati on%20act%2c%20fy%201991%20%20p.l.10288, Institute for International Economics, from Quinn, Robert P. A Users Guide to Economic Sanctions, Heritage Foundation, Washington D.C., 1997, Internet, Iran and Libya Sanctions Act of 1996, H.R. 3107, Internet, Kegli, Čarls V. Jr., Vitkof, Judžin R. Svetska politika, trend i transformacija, Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka, Diplomatska akademija, Beograd Johnston, Douglas, Weintraub, Sidney, Altering US sanctions Policy, CSIS, Washington, 1999, Executive summary, 13. Lake, Anthony, From Containment to Enlargement, Johns Hopkins University School of Advanced International Studies Washington, D.C., September 21, 1993, Internet, lakedoc.html, Lukas, Aaron, Griswold, Daniel T., Trade sanctions, Cato Handbook for Congress Policy Recommendations for 106th Congress, Cato Institute, Washington D.C., 1999, pp Internet pubs/handbook/hb106/hb pdf, John Mueller and Karl Mueller, Sanctions of Mass Destruction, Foreign Affairs, May-June 1999, pp National Security Act of 1947, Internet, intel/m pdf#search= Intelligence%20Authorization%20Act %2C%20FY%201991%20%20P.L.10288,

21 17. Quinn, Robert P. A Users Guide to Economic Sanctions, Heritage Foundation, Washington D.C., 1997, Internet, The Sanctions Policy Reform Act (S. 270), Internet, gage.org/press_releases/2005/ %20sra%20lugar%20intro.h tml, Thiessen, Marc, quoted in: Omestad, Thomas, Addicted to sanctions, U. S. News & World Report, 15 June 1998, Internet, gage.org/archives/news/980615usnews.html, USA Engage, US Unilateral economic sanctions as of March 2000, Internet, Woodrow Wilson, quoted in Hufbauer, Gary Clyde, Schott Jeffrey J., and Elliot, Kimberly Ann, Economic Sanctions Reconsidered, 2d ed., 2 vols. Washington D.C.,1990, vol. 1, p. 9. Aleksandra JOKSIMOVIĆ SANCTIONS AS TOOLS IN THE US FOREIGN POLICY AFTER THE COLD WAR SUMMARY In the present world order USA is the strongest power of global significance. The US economic and technological superiority is a basis for its dominant political, military and information position in international relations. Such a position offers it vast opportunities to initiate and carry out various international processes as well as too large influence on the global processes in settlement of individual critical situations and points all over the globe. Therefore, a study of the way its apparatus functions, of its social system of values, interests and priorities, motives and objectives as well as methods and tools in formulating and pursuing the foreign policy of this, so far the only super power, is a basis for better anticipation not only of the steps USA will take in the field of foreign policy, but also for better understanding of the overall contemporary international relations. The author points out that in pursuing its foreign policy USA does not hesitate to implement various methods and tools to direct other factors in international relations or even force them to behave in the way that is in line with its (American) interests by application of various kinds of pressures. In searching for various opportunities to act in pursuing its foreign policy and endeavours to achieve a dominant role in the global processes USA has developed a broad range of instruments including 489